2025

   

                Sećam se tog decembara pre trinaest godina kada su objavili rat na celog planeti Zemlji. Niko nije znao o čemu se radi. Tražili su od nas da se sklonimo na najsigurnija mesta. Da li je to bio rat svetova? Maje, čuvari znanja, su napravile kalendar samo do 2012 godine, naučnici su to protumačili kao kraj sveta, kraj našeg postojanja.

Da li smo mi onda uopšte imali svrhu?

Da li je sve ovo samo iluzija?

Da li mi stvarno upravljamo našim mozgom?

            Tek kada postavimo takva pitanja sebi uvidimo koliko ustvari ne znamo. Bili smo upozoreni, bili smo sebični prema Zemlji  i to nam se vratilo kao bumerang.  Svuda u svetu je nastala histerija. Ljudi su krali, palili i lomili sve pred sobom. Nismo znali protiv čega se borimo. Sve informacije su bile vešto skrivane od celog sveta. Veliki prasak je pogodio zemlju. Deo ljudi je preživeo, kao da se neko u poslednjem trenutku sažalio na nas i nije uništio ljudsku rasu. Ja sam među njima. Naši praroditelji su se spustili na Zemlju. Oni koji su odavno na ovoj zemlji posejali svoje seme i gledali kako raste, a onda smo prevazisli neke norme. Prešli smo granicu. Oni koji su napravili svetska čuda prirode: piramide,  kamenje postavljeno položajima zvezda, neverovatne slike u poljima…  Maje su poslate ovde sa razlogom. Da daju temelje našoj kulturi, pismenosti, nauci…  Ne zna se šta je bilo sa njima. Evo sada se i oni vraćaju. Sklonjeni su sa Zemlje i vraćeni tamo gde pripadaju, gledajući da li ćemo mi znati da iskoristimo ono sto su nam pružile.

            Veliki prasak koji  je pogodio Zemlju prepolovio ju je na jedan sasvim mali deo koji je zauzimao severni deo Afrike i deo južne Evrope. Sve ono je uništeno i pružena nam je nova šansa za novi početak. Ko zna koliko se puta ovo ponavljalo i koliko smo puta kroz sve ove godine učili svoje lekcije, a ako ih nismo shavtili oni bi nas vraćali na početak. Drvo nije svesno pepela, ali ni pepeo drveta. Tako ni mi nismo svesni njihovog postojanja niti će oni biti svesni našeg. Ni jedan period nije dug. Sve je relativno. Za njih je možda delić sekunde, a za nas hiljade godina. Možda su juče bili tu i napravili sve ovo. Paradoks vremena. Nema dobrog i lošeg. Sve je onako kako mi shvatamo da jeste. Ali treba naći suštinsku razliku između ta dva i spoznati  je. Kao što ne možeš da odvojiš strane istog lista tako ne možeš da odvojiš dobro od lošeg i obrnuto. Ponovo  ostavljeni sami sebi počeli  smo da  gradimo svoju civilizaciju. Uvek bi se tu izdvojili individualci koji bi mislili da su mnogo pametni da nametnu  neko svoje mišljenje, a ne shvataju da su jedni od mase takvih kroz ceo ovaj ciklus koji se ponavlja. Igrači se menjaju, ali igra ostaje ista. 2025. nećemo gledati u našu budućnost, nego iza sebe, učeći prvenstveno na svojim greškama        .

            Sve to ne bi postojalo da nema mira. Sada postoji  samo jedna država, kojom ne vlada niko. Sloboda govora, razmišljanja i kretanja, a opet potpuni red. Pokornost nekoj višoj sili. Napokon, uvideli smo našu nemoć, ali isto tako i moć. Usledila je evolucija kosmosa. Moraćemo da se prilagođavamo na potpuni mrak. Bliži smo nego ikada velikom jedinstvu. Neverovatno je kako ljudski mozak kada nema nista, baš iz toga nista, može da stvori  svašta, a kada ima sve, ostaje zatupljen, nezainteresovan i lenj. Naučićemo  kao  tim da radimo,  kako da pomazemo jedni  drugima  i kako da ne zavidimo nečijoj sreći ili se radujemo nečijem neuspehu. Delićemo i dobijaćemo. Magnetno polje naše Zemlje je narušeno. Moćićemo da letimo i na druge planete. Baš tada kada nemamo ništa, sem jedni druge, bićemo neizmerno srećni.  Znaćemo da cenimo nečiju pažnju i trud, jer to je nešto što nosimo u sebi i uvek sa sobom. Godine 2025. ljudi će možda stvarno doživeti prosvetljenje. Neće više postojati religije, jer će osnove religije biti srušene i dokazane kao netačne. Postojaće samo jedna vera. U nas same.

Лице љубави

Лице љубави

    Седео је за столом једног малог кафића,и наручио две кафе.Чекао ју је повремено гледајући на сат и једва је чекао да је види. Као кроз маглу је видео гужву на улици. Изубио се у сопственим мислима, мислећи на њу. Невољно отвори новине, и брзо пређе погледом по сликама, и прочита прве редове. Синоћ се десила саобраћајна несрећа, једна девојка је  погинула. Није могао више да чита то, па крете да пресавија новине, кад угледа њу.  Тако га је мило погледала да га је истог тренутка окупала неком смиреношћу и срећом. Није чуо кад је ушла и села поред њега, али му се осмех брзо развуче на лицу. Осврнула се кратко по кафићу, као да јој непознат, а сваки дан су долазили ту на јутарњу кафу или доручак, то им је било омиљено место.

         „Никога не познајем овде.“ , проговори она кратко.

    А онда се и сам по први пут од када је ушао осврте да види кога има за суседним столовима, благо слегну раменима и узе један гутљај кафе.

      „Хајдемо.“, рече му девојка и устаде са столице, нагнувши главу ка вратима.

    Момак само климну главом, брзо сручи последњни гутаљ своје кафе, и даде јој знак руком да га чека док не плати рачун. Власник тог кафића, који је сваки дан седео за шанком надгледајући запослене и пишући неке дуге спискове, стално изгубљен у неким папирима, сваки дан их је виђао да долазе.   Тужно му се осмехну, гледајући га са сажељењем и неком очинском бригом. Младићу беше непријатно од таквих чудних варница међу њиховим погледима и наелектрисане ситуације, те брзо спусти паре на пулт, и не сачекавши кусур изађе из кафића.

    Напољу је падала киша. Он потражи девојку пробијајући се кроз гомилу и ломећи кишобране пролазницима. Махнито је почео да се окреће око себе. На крају је одустао јер је предподставио да је отишла кући таксијем јер је почела киша, а није стигла да му се јави. Пошто је себе умирио оваквим мислима, настави даље низ улицу, сада мокар до голе коже, али му то није сметало. Пријала му је та свежина. Дошло му је и да се изује и да тако бос хода али је помислио да би га онда и сувише чудно гледали. Требало је да је запроси прексиноћ, али се нешто десило па није, а није могао да се сети шта. Али је сада био сигуран да ће то вечерас урадити. Како би било лепо провести цео живот поред ње. Гледајући је сваки дан и свако јутро будећи се поред ње и свако вече пољубити је за лаку ноћ. Она је била све што је њему у животу требало. Волео је њен осмех, њену мекану и миришљаву кожу, њене нежне очи плашљиве срне. Њен звонак глас, обожавао је да слуша. Тихо куцање срца кад јој наслони главу на груди,  њени јутарњи ритуали од прања зуба до чешљања косе. Обожавао је само да ге гледа док замишљено пући уста над неким новим пројектом за посао. У том тренутку толико му је недостајала да је једва чекао да је види. Није ни приметио да је стигао до кеја. И даље мокре косе залепљене за чело, и слепљеним фармеркама стајао је на кеју. Киша је стала одавно, чини му се. Неки су трчали, неки шетали псе... Ваздух је поред воде био доста хладнији него у граду, па прекрсти руке преко груди да се загреје. Први пут ју је овде упознао. Била је тако смешна покушавајући да ухвати великог ретривера који је поскакивао око ње. Учинило му се да чије њен глас како га дозива. Прво је посмислио да је то зато што размишља о њој. Поче да се окреће око себе, а онда на неколико метара од њега, на клупи седела је она. Па ово је невероватно, помислио је, тачно је знала да ћу доћи овде! То је било њихово место. Обожавали су да шетају заједно држећи се за руке поред реке.  Насмеши му се и махну му руком да приђе. Он се забрину да она случајно не наслути шта он планира вечерас јер је и сам себи деловао чидно.

     Он завуче руку у капут и напипа малу кутију са прстеном, и насмеши јој се. Седели су дуго једно поред  другог само ћутећи и уживајући у мирноћи воде и у присуству овог другог. Сада се осећао толико сигурно поред ње, и сав немир који је осећао последњих дана као да је скроз нестао неким чудом. Пошеташе кејом још неко време, а онда је он отпрати испред њеног стана, договоривши се предхотно да ће је покупити предвече испред стана. Слатко се смешио у себи, због онога што треба да се деси. Насмејана и узбуђена остави га да чека док се није изубила у тами улаза. Није дошао ни иза угла, телефон је почео да му звони.

     „Где си ти? Цео дан те сви тражимо! Препали смо се!“, упита га глас из телефона и не сачекавши да заврши, настави: „ Пре сат времена си требао да будеш код мене. Реци ми где си да дођем по тебе?“

    Момак му објасни и прекину везу, а затим телефон спусти у капут.  Никао није могао да се сети где ли је то требао да буде то поподне. Вероватно је заборавио, последњих дана је нешто слуђен скроз.  Неких десетак минута је стајао и гледао час у једном правцу час у другом, питајући се из ког правца ће кола доћи, кад напокон једна црна тојота се заустави испред њега. Његов брат отвори прозор и позва га да уђе у кола. Нешто се био опасно средио, у црном елегантном оделу у сред поднева.  Кола су се зауставила после вечности, бар се њему тако чинило, јер обоје нису ни једну реч изистили за то време.

     Изашао је напоље. Прво није схватио где се налази. А онда је препознао неке људе, и погледао је где сви они иду. Гробље. Људи су се кретали у маси, погнутих глава и сви у црном. Питао се шта се то дешава, ко је то умро, што га је брат довео овде. Како се глупо осећао, да ли је нешто  важно заборавио. Пробијао се кроз гомилу не би ли видео о коме је реч.  Попео се на прсте не би ли видео преко глава.  На слици, са углачаног црног мермера, смешила се његова вољена. Пришао је ближе, не верујући у то што види. Пао је на колена, а људи су почели да се померају правећи круг око њега и додиријући га за рамена и леђа, пужајући му ту и тамо по неку реч утехе... Али он ништа више није чуо, чврсто је стезао ону кутијицу у свом џепу, и чуо је нешто прво као шапат, а онда све гласније и јасније, њен глас...

      „Волим те“, рекла му је: „Не тугуј, овде није мој крај, ово је само физички завршетак, срешћемо се опет.“

    Једна горка суза му се спусти низ лице, а он га прекри блатњавим рукама којима се претходно ослањао на земљу. Али и један осмех, који свима присутнима промаче, био му је  на уснама. Знао је да ју  је заиста чуо, и чврсто је веровао да је она сада на неком бољем месту. Она никада неће нестати из његовог срца, он ће је заувек чврсто стезати у мислима. Он спусти ону кутијицу поред осталог цвећа.

    Годину дана касније, седео је у истом оном кафићу. Размишљао је како је дивно време за шетњу, и чим попије кафу ићи ће да прошета мало. Устаде да плати, али и не гледајући судари се са девојком која је управо у том тренутку улазила. Девојчина ташна паде на под, а њен се садржај расу по поду. Он се пар тренутака укочи, било му је страшно глупо што је то урадио, није ни гледао где иде, где му је била глава. Она му упути један диван осмех, који га открави и он дође себи и поможе јој да сакупи ствари.

      „Хвала ти, баш нисам гледала где идем“, рече му тихо девојка.

      „Не, ја сам крив, извини, ево да се искупим да ли бих могао да те частим једном кафом?“. И сам себе зачудивши колико је био опуштен, а срце је могао да чује у ушима. Овај осећај дуго није осетио. Чак га је то и уплашио. Они седоше и почеше са неким уобичајеним  ћаскањем. Чинила се као веома пријатна девојка, тако да обоје брзо почеше да причају у свему и свачему као да се одавно познају.

    Девојка се осврну по кафићу и упита га: „Никога не познајем овде.“

   Младић се само насмеја, овог пута се не окренувши да провери.

Лавиринт

Лавиринт

    До сада је мој рад обављан у строгој тајности. Одлучуо сам то да променим. Од сада ћеш знати за мене. Ја сам фантом који се игра са тобом. Мислиш да је оно што чиниш и што си до сада чинио, плод твог размишљања? Вараш се, није. Ја манипулишем тобом. Играм се са тобом, облачим те, храним те чиме ја хоћу и како год ја хоћу.

    Испуњен си предрасудама, имаш погрешно постављене животне циљеве, наметнуо сам ти погрешне ставове и погрешан морал који требаш да следиш. У потпуном си мраку. Чак и сада кад сам ти ја расветлио све што се дешава, ти си и даље у потпуном мраку. Мој тријумф је тим већи што сам све то успео да остварим остављајући те у уверењу како си паметан и мудар, како си слободан да радиш шта желиш, како си до свега дошао сопственим размишљањем. Када ћеш схватити да све ово што чиниш је у ствари резултат онога што сам ти ја наметнуо?

    Сада ћеш видети да људска глупост одиста нема граница. Убацио сам те у лавиринт, као заморче белог миша који служи научницима за њихове болесне експерименте. Лавиринт је пун препрека, зависи којим путем кренеш. Неки срећковићи прођу неопажено, а неки срљају из замке у замку. Сваки пут води одређеном пороку. А ако си јачи од свега тога ти нађеш излаз. Али миш и успе да изађе, а ти не. Ти заувек остајеш изгубљен у мом лавиринту, јер и не знаш да си у њему и не знаш да постоји излаз. Сад видиш да чак и један мали миш има више мозга од тебе. Жалосно. Било је лако све ово учинити. Од простог живота направити заврзламу.  Нашао сам неколико подложних индивидуалаца, а они су настављали да шире моју заразу, мој неморал. Па су заразили и тебе. Да ли сада схваташ да без обзира што мислиш да немаш никакаве везе са мном, ти, у ствари, припадаш и служиш мени? Да ли си спреман за спознају да си сам одлучио да ја господарим твојим животом? Чињенице су такве. Човеку сам распламсао машту да ради ствари које њему самом никада не би пале на памет. Племенито створење- човека, Ја сам  успео да понизим испод нивоа неразумне животиње. Шта мислиш одакле људима идеја да праве велику гигантску интустрију? Да стављају отров у храну? Терао сам људе да пре свега мисле на себе. Зарад пара људи продају хемијски обрађену храну која уништава људима и њиховим породицама животе и не трепнувши. Наговарао сам људе на разне ствари обећавајући да ће у томе наћи задовољење, невероватан укус, јефтинију цену, а нису свесни да је баш супротно. Они поспешују производњу моје гнетски модификоване хране.  Пре појаве телевизије, глобализовање оваквих греха и недаћа био је врло спор и мукотрпан посао. Појавом телевизије мој посао је до крајњих граница олакшан. Рекламе бомбардују свачији мозак. Натерају те да се закуцаш за фотељу и на упијаш те сочне шницле или те лепе и сјајне јабуке, док ти вода не крена на уста и ти одеш као омађијан на крају то да купиш, а да пре тога ниси ни размислио од чега се то прави... Није битно, деца, жене, мушкарци, стари, млади. Сви само трпају нездраву храну. И као што видите, резултати нису аутоматски. Не, ја сам размишљао на много дуже стазе. Свако следеће колено је све дебље, све болешљивије, и све краћи животни век има. А за који век, рађаће се мутанти од људи. И све то само због хране, а укључујући и друге факторе, верујем да ће то ићи и много брже. Развојем неморала и безобзирности, захваљујући хемији, успео сам да наведем људе да зараду заснивају на смрти. Није било тешко да наведем човека да из стања узаса у коме сада живи, захваљујући мом неуморном труду, тренутно растерећење потражи у ужитку и блажености коју пружа неко добро јело, масно и укусно. Наравно да он не размишља о томе од чега је то направљено, да ли су те животиње биле болесне или да ли је поврће прстано хемикалијама и расло у лабораторијама, а још мање о томе шта се због употребе тога дешава у његовом мозгу и телу.Нису ни свесни колико зависност само храна изазива. Она је безобразна. Смеје вам се у лице, онако прелепа и миришљава, а разара вам организам.  Сви мисле да ће престати са лошом храном, само мало да пробају, шта лоше може да се деси. И престану, али кад умру. Пре тога је патња. Ракови црева, мозга, коже, лоше расположење, халапљивост, незаситост, лењост... Бригама око зараде у потпуности успевам да угушим осећај кривице због тровања других. Шта мислиш хоће ли произвођач те наказне хране изаћи из лавиринта кад виде колику бол доносе другима? Наравно да не. Уношење различитих неприродних и штетних материја постало је толико уобичајено да нико и не размишља о одрицању од тога. Мој циљ је на самој ивици испуњења. Мреза уништења људске врсте је у потпуности разапета. И ти си у њој. Овај пут свесно. И не можеш да изађеш. Не желиш да изађеш. А има ли излаза? Има, наравно! Али ти не желиш да изађеш из лавиринта. Ти одлучујеш да живиш онако како сам ти Ја одредио. Јешћеш оно што сам ти Ја наметнуо да једеш, пићеш оно што Ја кажем. Не турјем Ја људе само дрогама. Ипак је то нелегално, па је самим тим и мање доступно, мада се и то полако мења. Зато сам ја одлучио да те трујем на легалан начин. Храном. Сада видиш да сам пронашао нешто много изопаченије. Од овога не можеш да побегнеш, ово је свуда око тебе, ти зависиш од тога. И то је само један део мог лавиринта. Сада си у делу где влада алавост, а можда се из тога сјуриш и у још по неки порок. На теби је који ћеш пут да изабереш. Али ти ипак бираш путеве које сам ти ја изабрао, јер ти је лакше да неко уместо тебе управља твојим животом.

    Видећеш да су људи у ствари само велика деца која и знају по нешто али се са тим знањем играју. Ја сам тај који им даје наваљале играчке, они одрађују остало. Убацио сам мало сочног, скупог сира у мој савршени лавиринт греха. Али ако га мало боље помиришеш, он у ствари смрди на знојаве ноге у гуменим чизмама, а укус је сувише јак, и ако га много једеш постаје ти мука, док се на крају не исповраћаш.

    Јурењем по лавиринту, миш је налетео да сир.Почео је чудно да му се надима стомак. Изгубио је сваку жељу да нађе излаз, једва да се и померао, само је лењо лежао међу преградама лавиринта да би на крају у сопственом измету и лењости, и умро. Да ли си ти допустио да ти се то деси? Чини ли ти се ово познатим? Подсетићу те.

    Живот је постао сасвим пасиван. Седиш и једеш, трпаш краставце са ногама, паштету са ушима, јаја од слона и месо које ти се пакосно смеје у лице, и тако фино се бућка у твом стомаку пре него сто направи дар-мар. Телевизија те хипнотише, а ти ниси си свестан шта си појео, а камоли колико. Људско тело уништава мировање, а то му ја управо обезбеђујем.

    То је мој вишевековни план. А како сам успео да раширим толико неморал? Уништио сам праву љубав. Ово је једна од мојих највећих победа. Победа над тобом. То је начело на ком почива читав универзум, најјача мотивација, најјачи покретач и подршка, излаз из проблема, најснажнија сила, а ја сам успео готово потпуно да је обезвредим. Љубав сам истиснуо себичношћу.

    Питаш се који је онда излаз? На моју радост за многе излаз и не постоји јер су копнели духом и предали се.

    И сада видиш да те нико ни на шта не тера, сам бираш пут којим ћеш да идеш, твој лични избор. Да ли си сада свестан, и да ли сада имаш снаге да ми се одупреш и да нађеш свој излаз?

Онај коме је време стало

Onaj kome je vreme stalo

Ne pripadam ovde. Tuga me je obuhvatila svojim rukama i drži me već jako dugo u svom smrtnom zagrljaju. Ostavljen, zaboravljen… Zavaljen u velikoj fotelji od maslinastog pliša gledam u crno-belu sliku u drvenom ramu. Slika je požutela, a tamo gde je nekada bila presavijela na dva dela  sada je počela da se cepa. Na njima smo moji roditelji, brat i ja. Ja sam imao nekoliko meseci, a moj brat  malo više od jedne godine. Koliko puta sam sebi stvarao sliku šta smo tada radili, kakvi su im glasovi, ko nas je slikao. Meni se vide samo oči i mali prćasti nos, ceo sam ubijen u karirano ćebe. Moj stariji brat ima na sebi majcu sa kragnom i drži oca za ruku, osmeh mu je iskrivljen, a kosa retka i razbarušena. Zamišljao sam kako bi sve izgledalo da su oni sada ovde. Malo posle slikanja te fotografije moji roditelji su poginuli u saobracajnoj nesreci sudarom dva voza dok smo ja i moj brat bili kod tetke. Jako loši odnosi izmedju mojih roditelja i nje dovelo je do toga da moj brat i ja završimo u domu. Ne sećam se brata, ali se sećam da je otišao u hraniteljsku porodicu pre mene. Ja sam ostao još koju godinu i onda su me usvojili jedan stariji bračni par koji nije mogao da ima dece. Ljubav mi je pružena, ali ne onoliko koliko da sam njihovo rodjeno dete. Očuh mi je radio kao časovničar u svojoj garaži koju je pretvorio u radnju na kraju. Mnogi ljudi su ga poznavali i voleli, kuća nikada nije bila prazna. Dok sam bio tinejdzer i oni su me napustili. Napustili su ovu zemlju jedan za drugim, toliko su se voleli. Ubrzo sam postao punoletan pa sam počeo i da radim posao svog očuha u njegovoj radnji uporedo sa školom. Za većinu dece skola je bila dosadna, ali meni je bila utočište. Pokušao sam još tada da nadjem svog brata ali nisam naišao na dobru volju ljudi. Život me je gazio. Ali i pored toga ja sam čvrsto stajao na nogama. Završio sam višu školu za inženjera informatike, ali sam ostao na svom starom poslu časovničara. Morao si da imaš osećaj za to. Da znaš kako sat diše, da ga slušaš i razumeš. Svaki brojčanih u satu morao je biti pažljivo očišćen. I pored svih tih satova, ja nikada nisam voleo da nosim neki. Veoma retko sam i gledao na sat. Sada sam pogledao na stari sat na zidu sa velikim zlatnim klatnom koje je pri vrhu korodiralo. Kazaljka kao da se uopšte nije pomerila. O bratu nikakvih vesti nisam čuo mnogo godina u nazad. Poslednji put kada sam zvao dom u kome smo bili rekli su mi da nemaju nikakve podatke i besno mi spustili slušalicu. Samo znam da ga je usvojio doktor koji je nije odavde. Nadam sam se da je imao lep život. Imam prijatelja sa fakulteta koji je tom istom domu radio sistem o svima koji su ikada bili tamo, da je sve to što je bilo ispisano godinama u brojnim kartonima sada premešteno u kompjuter i da je sada sve lakše. Već nedelju dana hoću da pozovem i da ih pitam, ali se na neki način plašim isto onoga što mi se desavalo. Da će da bude uzaludno. Ustao sam sa fotelje i u polici među knjigama pronalazim crnu svesku sa kožnim povezom. Listam starane i pronalazim broj ispisan crnim markerom koji se sada poprimio tamno zelenu boju. Hvatam slušalicu i okrećem broj. Javlja mi se žena sa piskavim glasom ili sa dobrom dikciom. Glas joj je monoton. Objašnjavam joj da tražim brata koji je u domu bio pre dvadeset i četiri godine. Ona zapisuje ime mog brata,moje ime i moju adresu. Bez pozdrava prekida mi vezu, kaze mi dobiću pismo ako nađu nešto. Znao sam! Naravno ništa. I nije ništa novo to. Polako posle nekoliko sekundi i ja spuštam slušalicu. Oblačim jaknu, uzimam ključeve i gasim svetlo. Broj osam na mojim vratima se odlepilo tako da stoji sada nakrivo i liči na neku pijanu osmicu. Hodnik opet smrdi na neku prženu ribu i turšiju. Vrata do mene, stan broj sedam, koji je već nekoliko meseci prazan, sada izgleda ima novog gazdu. Vrata su otvorena i ja provirujem blago unutra. Stan je ruiniran, pun kutija i novog nameštaja. Gvirio kroz blago odškrinuta vrata dok se nisam susreo sa jednim velikim debelim stomakom. Čovek je sada stajao na vratima i začuđeno me posmatrao. Ispravio sam se, izvinio se i predstavio. Čovek se sada nasmeja široko i toplo. Mojih godina je tako da sam pomislio napokon nekoga ko nema turšiju u kući. Na sebi ima iscepane farmerke izbledele na kolenima, kariranu košulju umazanu nekom plavom farbom i malo dužu, masnu kosu. Kaže da je umetnik i da je potrazi za inspiracijom. Ne zna koliko će ostati. Poziva me da udjem, ali ja se ljubazno zahvaljujem i nastavljam svojim putem do obližnjeg bara. Nikada nisam bio dobar u sklapanju prijateljstva.

     Otvaram oči ja jedan mali zrak koji se probio izmedju zavesa meni počiva tačno na čelu. Zaklanjam rukom oči ali toplota je neizdrživa tako da polako ustajem. Gledam sebi u noge i vidim da nisam ni cipele skinuo sa sebe. Miris alkohola se osećao u celoj sobi, a meni se vrtelo u glavi. Popio sam jednu dobru, jaku kafu i krenuo do biblioteke da uzmem neku knjigu. Pre neko što sam izašao pogledao sam u sanduče za poštu. Nema ništa. Valjda sam se nadao da ću sada nešto saznati posle tolikih godina. Na ulazi srećem novopečenog komšiju. Nosio je veliku kutiju zalepnjenu selotejp trakom, koju je naslonio na svoj ispupčeni stomak i podbočio odozgore bradom. Žalio se na vreme koliko je vruće I da ne može ništa da radi. Ponudio sam se za pomoć ali on je samo odmahnuo glavom.

U biblioteci kao po običaju niko. Tu i tamo vidiš nekoga medju policama punih knjiga prelistavaju one ljubavne i slatkorečive romane. One gde postoje idelane priče,nešto nestvarno. Živiš u nekom imaginarnom svetu, živiš tudje misli i sanjas o nekom idealu.

Uzimam neku knjigu od Benedikta. Odlazim kući i čitam je do uveče. Najzad ustajem i opet odlazim u bar. Znam da me ujutru čeka posao, neki čovek mi je doneko stari roleks svoga dede da pokušam da ga popravim. Kaže mi da nije u funkciji vec dvdeset i kusur godina. Sada radim iz stana tako je mnogo lakše jer je stara kuća pripala unuki očuhovog brata. Ona ju je prodala i na tom mestu je izgradjena zgrada, poslovni prostori. Koliko nepoštovanja prema nečemu što je neko gradio, čuvao i stekao tokom mnogo godina. I ona ju je samo jednostavno prodala. Godine su otišle za nekoliko nekoliko minuta.

Punih nedelju dana mi je trebalo da popravim glupi sat ali na kraju sam uspeo. Čovek je dosao po njega i dobro mi je platio. Verovatno mu mnogo znači. A ja, ja nemam ništa sem jedne jedine slike. Moj novi komšija-umetnik je danima puštao neku neverovatno uznemirujuću muziku. Kaže da mu to pomaže kod inspiracije. Te večeri sam opet otišao do bara. Nisam gledao više u sanduče nije imalo svrhe. Ali kada sam izlčazio iz stana umalo nisam pao preko kutija. Stan broj sedam sam zatekao u sličnom stanju kao i pre nekoliko nedelja samo u suprotnom procesu, procesu pakovanja. Uvek nasmejan i oran za razgovor izadje iz njegove jazbine pune nekih načetih slika, pozdravi me i pozva me na kafu da udjem. Za divno čudo nisam mogao da ga odbijem. Stan je identičan mom ali je redosled svih soba samo na suprotnu stranu. Ali stan je življi, okupan sunčevom svetlošću, zidovi su okrečeni veselim bojama. Objasni mi da je dobio ponudu za posao u Austriji, ima tamo dobrog prijatelja sa nekih kolonija koji ga je zvao. Pomalo me je plašio jer njegov osmeh nije se sklanjao sa lica. Njegova radost je bila kao dečija i pitao sam se da li je to moguće. Otkrio sam su svoje misli i oduševljenje. Najedom je promenio raspoloženje i rekao da nije tako kao što izgleda, da je beskonačno srećan. Nisam ga ništa više pitao. Poželeo sam mu lep put i otišao dalje svojim putem.

Opet jedno bolno budjenje. Mada ovog puta bez cipela. Našao sam jedan otisak vatreno crvenog karmina na obrazu. Kuvam sebi jednu kafu i sapaj je u najveću šolju koju imam. Kod vrata pronalazim kovertu poturenu ispod. Dižem je pokušavam da pročitam slova ali zaključujem da je bolje da ostavim to za posle još jedne kafe. Spuštam kovertu na što i zvaljujem se u fotelju. Tek posle druge kafe I jednog kafetina progledao sam na oči. Šta mi to treba pitam svako veče samog sebe. To što nemam prijatelje i nemam šta  da radim, to je odgovor svaki put. Napokon gledam u kovertu. Adresirano na mene,a pečat doma u kome sam bio. Srce poče da mi tuče kao ludo, kao da je htelo da iskoči i pre mene otvori kovertu. Cepam kovertu po strani i vadim papir nekoliko puta presavijen. U dnu nalazim ime svoga brata i adresu. I to svoju adresu. Nemoguće, pomešali su nas, poslali su mi moju adresu. Opet razočarenje. A onda jedan detalj mi privuče pažnju. “Završio primenjene umetnosti”. Opet bacam pogled na adresu. Ista adresa, samo stan broj sedam. Bacam paprir, izlećem iz stana, zalećem se u vrata do mojih i kao nenormalan kucam. Već je otišao.