Onaj kome je vreme stalo
Ne pripadam ovde. Tuga me je obuhvatila svojim rukama i drži me već jako dugo u svom smrtnom zagrljaju. Ostavljen, zaboravljen… Zavaljen u velikoj fotelji od maslinastog pliša gledam u crno-belu sliku u drvenom ramu. Slika je požutela, a tamo gde je nekada bila presavijela na dva dela sada je počela da se cepa. Na njima smo moji roditelji, brat i ja. Ja sam imao nekoliko meseci, a moj brat malo više od jedne godine. Koliko puta sam sebi stvarao sliku šta smo tada radili, kakvi su im glasovi, ko nas je slikao. Meni se vide samo oči i mali prćasti nos, ceo sam ubijen u karirano ćebe. Moj stariji brat ima na sebi majcu sa kragnom i drži oca za ruku, osmeh mu je iskrivljen, a kosa retka i razbarušena. Zamišljao sam kako bi sve izgledalo da su oni sada ovde. Malo posle slikanja te fotografije moji roditelji su poginuli u saobracajnoj nesreci sudarom dva voza dok smo ja i moj brat bili kod tetke. Jako loši odnosi izmedju mojih roditelja i nje dovelo je do toga da moj brat i ja završimo u domu. Ne sećam se brata, ali se sećam da je otišao u hraniteljsku porodicu pre mene. Ja sam ostao još koju godinu i onda su me usvojili jedan stariji bračni par koji nije mogao da ima dece. Ljubav mi je pružena, ali ne onoliko koliko da sam njihovo rodjeno dete. Očuh mi je radio kao časovničar u svojoj garaži koju je pretvorio u radnju na kraju. Mnogi ljudi su ga poznavali i voleli, kuća nikada nije bila prazna. Dok sam bio tinejdzer i oni su me napustili. Napustili su ovu zemlju jedan za drugim, toliko su se voleli. Ubrzo sam postao punoletan pa sam počeo i da radim posao svog očuha u njegovoj radnji uporedo sa školom. Za većinu dece skola je bila dosadna, ali meni je bila utočište. Pokušao sam još tada da nadjem svog brata ali nisam naišao na dobru volju ljudi. Život me je gazio. Ali i pored toga ja sam čvrsto stajao na nogama. Završio sam višu školu za inženjera informatike, ali sam ostao na svom starom poslu časovničara. Morao si da imaš osećaj za to. Da znaš kako sat diše, da ga slušaš i razumeš. Svaki brojčanih u satu morao je biti pažljivo očišćen. I pored svih tih satova, ja nikada nisam voleo da nosim neki. Veoma retko sam i gledao na sat. Sada sam pogledao na stari sat na zidu sa velikim zlatnim klatnom koje je pri vrhu korodiralo. Kazaljka kao da se uopšte nije pomerila. O bratu nikakvih vesti nisam čuo mnogo godina u nazad. Poslednji put kada sam zvao dom u kome smo bili rekli su mi da nemaju nikakve podatke i besno mi spustili slušalicu. Samo znam da ga je usvojio doktor koji je nije odavde. Nadam sam se da je imao lep život. Imam prijatelja sa fakulteta koji je tom istom domu radio sistem o svima koji su ikada bili tamo, da je sve to što je bilo ispisano godinama u brojnim kartonima sada premešteno u kompjuter i da je sada sve lakše. Već nedelju dana hoću da pozovem i da ih pitam, ali se na neki način plašim isto onoga što mi se desavalo. Da će da bude uzaludno. Ustao sam sa fotelje i u polici među knjigama pronalazim crnu svesku sa kožnim povezom. Listam starane i pronalazim broj ispisan crnim markerom koji se sada poprimio tamno zelenu boju. Hvatam slušalicu i okrećem broj. Javlja mi se žena sa piskavim glasom ili sa dobrom dikciom. Glas joj je monoton. Objašnjavam joj da tražim brata koji je u domu bio pre dvadeset i četiri godine. Ona zapisuje ime mog brata,moje ime i moju adresu. Bez pozdrava prekida mi vezu, kaze mi dobiću pismo ako nađu nešto. Znao sam! Naravno ništa. I nije ništa novo to. Polako posle nekoliko sekundi i ja spuštam slušalicu. Oblačim jaknu, uzimam ključeve i gasim svetlo. Broj osam na mojim vratima se odlepilo tako da stoji sada nakrivo i liči na neku pijanu osmicu. Hodnik opet smrdi na neku prženu ribu i turšiju. Vrata do mene, stan broj sedam, koji je već nekoliko meseci prazan, sada izgleda ima novog gazdu. Vrata su otvorena i ja provirujem blago unutra. Stan je ruiniran, pun kutija i novog nameštaja. Gvirio kroz blago odškrinuta vrata dok se nisam susreo sa jednim velikim debelim stomakom. Čovek je sada stajao na vratima i začuđeno me posmatrao. Ispravio sam se, izvinio se i predstavio. Čovek se sada nasmeja široko i toplo. Mojih godina je tako da sam pomislio napokon nekoga ko nema turšiju u kući. Na sebi ima iscepane farmerke izbledele na kolenima, kariranu košulju umazanu nekom plavom farbom i malo dužu, masnu kosu. Kaže da je umetnik i da je potrazi za inspiracijom. Ne zna koliko će ostati. Poziva me da udjem, ali ja se ljubazno zahvaljujem i nastavljam svojim putem do obližnjeg bara. Nikada nisam bio dobar u sklapanju prijateljstva.
Otvaram oči ja jedan mali zrak koji se probio izmedju zavesa meni počiva tačno na čelu. Zaklanjam rukom oči ali toplota je neizdrživa tako da polako ustajem. Gledam sebi u noge i vidim da nisam ni cipele skinuo sa sebe. Miris alkohola se osećao u celoj sobi, a meni se vrtelo u glavi. Popio sam jednu dobru, jaku kafu i krenuo do biblioteke da uzmem neku knjigu. Pre neko što sam izašao pogledao sam u sanduče za poštu. Nema ništa. Valjda sam se nadao da ću sada nešto saznati posle tolikih godina. Na ulazi srećem novopečenog komšiju. Nosio je veliku kutiju zalepnjenu selotejp trakom, koju je naslonio na svoj ispupčeni stomak i podbočio odozgore bradom. Žalio se na vreme koliko je vruće I da ne može ništa da radi. Ponudio sam se za pomoć ali on je samo odmahnuo glavom.
U biblioteci kao po običaju niko. Tu i tamo vidiš nekoga medju policama punih knjiga prelistavaju one ljubavne i slatkorečive romane. One gde postoje idelane priče,nešto nestvarno. Živiš u nekom imaginarnom svetu, živiš tudje misli i sanjas o nekom idealu.
Uzimam neku knjigu od Benedikta. Odlazim kući i čitam je do uveče. Najzad ustajem i opet odlazim u bar. Znam da me ujutru čeka posao, neki čovek mi je doneko stari roleks svoga dede da pokušam da ga popravim. Kaže mi da nije u funkciji vec dvdeset i kusur godina. Sada radim iz stana tako je mnogo lakše jer je stara kuća pripala unuki očuhovog brata. Ona ju je prodala i na tom mestu je izgradjena zgrada, poslovni prostori. Koliko nepoštovanja prema nečemu što je neko gradio, čuvao i stekao tokom mnogo godina. I ona ju je samo jednostavno prodala. Godine su otišle za nekoliko nekoliko minuta.
Punih nedelju dana mi je trebalo da popravim glupi sat ali na kraju sam uspeo. Čovek je dosao po njega i dobro mi je platio. Verovatno mu mnogo znači. A ja, ja nemam ništa sem jedne jedine slike. Moj novi komšija-umetnik je danima puštao neku neverovatno uznemirujuću muziku. Kaže da mu to pomaže kod inspiracije. Te večeri sam opet otišao do bara. Nisam gledao više u sanduče nije imalo svrhe. Ali kada sam izlčazio iz stana umalo nisam pao preko kutija. Stan broj sedam sam zatekao u sličnom stanju kao i pre nekoliko nedelja samo u suprotnom procesu, procesu pakovanja. Uvek nasmejan i oran za razgovor izadje iz njegove jazbine pune nekih načetih slika, pozdravi me i pozva me na kafu da udjem. Za divno čudo nisam mogao da ga odbijem. Stan je identičan mom ali je redosled svih soba samo na suprotnu stranu. Ali stan je življi, okupan sunčevom svetlošću, zidovi su okrečeni veselim bojama. Objasni mi da je dobio ponudu za posao u Austriji, ima tamo dobrog prijatelja sa nekih kolonija koji ga je zvao. Pomalo me je plašio jer njegov osmeh nije se sklanjao sa lica. Njegova radost je bila kao dečija i pitao sam se da li je to moguće. Otkrio sam su svoje misli i oduševljenje. Najedom je promenio raspoloženje i rekao da nije tako kao što izgleda, da je beskonačno srećan. Nisam ga ništa više pitao. Poželeo sam mu lep put i otišao dalje svojim putem.
Opet jedno bolno budjenje. Mada ovog puta bez cipela. Našao sam jedan otisak vatreno crvenog karmina na obrazu. Kuvam sebi jednu kafu i sapaj je u najveću šolju koju imam. Kod vrata pronalazim kovertu poturenu ispod. Dižem je pokušavam da pročitam slova ali zaključujem da je bolje da ostavim to za posle još jedne kafe. Spuštam kovertu na što i zvaljujem se u fotelju. Tek posle druge kafe I jednog kafetina progledao sam na oči. Šta mi to treba pitam svako veče samog sebe. To što nemam prijatelje i nemam šta da radim, to je odgovor svaki put. Napokon gledam u kovertu. Adresirano na mene,a pečat doma u kome sam bio. Srce poče da mi tuče kao ludo, kao da je htelo da iskoči i pre mene otvori kovertu. Cepam kovertu po strani i vadim papir nekoliko puta presavijen. U dnu nalazim ime svoga brata i adresu. I to svoju adresu. Nemoguće, pomešali su nas, poslali su mi moju adresu. Opet razočarenje. A onda jedan detalj mi privuče pažnju. “Završio primenjene umetnosti”. Opet bacam pogled na adresu. Ista adresa, samo stan broj sedam. Bacam paprir, izlećem iz stana, zalećem se u vrata do mojih i kao nenormalan kucam. Već je otišao.
Нема коментара:
Постави коментар