Лице љубави
Седео је за столом једног малог кафића,и наручио две кафе.Чекао ју је повремено гледајући на сат и једва је чекао да је види. Као кроз маглу је видео гужву на улици. Изубио се у сопственим мислима, мислећи на њу. Невољно отвори новине, и брзо пређе погледом по сликама, и прочита прве редове. Синоћ се десила саобраћајна несрећа, једна девојка је погинула. Није могао више да чита то, па крете да пресавија новине, кад угледа њу. Тако га је мило погледала да га је истог тренутка окупала неком смиреношћу и срећом. Није чуо кад је ушла и села поред њега, али му се осмех брзо развуче на лицу. Осврнула се кратко по кафићу, као да јој непознат, а сваки дан су долазили ту на јутарњу кафу или доручак, то им је било омиљено место.
„Никога не познајем овде.“ , проговори она кратко.
А онда се и сам по први пут од када је ушао осврте да види кога има за суседним столовима, благо слегну раменима и узе један гутљај кафе.
„Хајдемо.“, рече му девојка и устаде са столице, нагнувши главу ка вратима.
Момак само климну главом, брзо сручи последњни гутаљ своје кафе, и даде јој знак руком да га чека док не плати рачун. Власник тог кафића, који је сваки дан седео за шанком надгледајући запослене и пишући неке дуге спискове, стално изгубљен у неким папирима, сваки дан их је виђао да долазе. Тужно му се осмехну, гледајући га са сажељењем и неком очинском бригом. Младићу беше непријатно од таквих чудних варница међу њиховим погледима и наелектрисане ситуације, те брзо спусти паре на пулт, и не сачекавши кусур изађе из кафића.
Напољу је падала киша. Он потражи девојку пробијајући се кроз гомилу и ломећи кишобране пролазницима. Махнито је почео да се окреће око себе. На крају је одустао јер је предподставио да је отишла кући таксијем јер је почела киша, а није стигла да му се јави. Пошто је себе умирио оваквим мислима, настави даље низ улицу, сада мокар до голе коже, али му то није сметало. Пријала му је та свежина. Дошло му је и да се изује и да тако бос хода али је помислио да би га онда и сувише чудно гледали. Требало је да је запроси прексиноћ, али се нешто десило па није, а није могао да се сети шта. Али је сада био сигуран да ће то вечерас урадити. Како би било лепо провести цео живот поред ње. Гледајући је сваки дан и свако јутро будећи се поред ње и свако вече пољубити је за лаку ноћ. Она је била све што је њему у животу требало. Волео је њен осмех, њену мекану и миришљаву кожу, њене нежне очи плашљиве срне. Њен звонак глас, обожавао је да слуша. Тихо куцање срца кад јој наслони главу на груди, њени јутарњи ритуали од прања зуба до чешљања косе. Обожавао је само да ге гледа док замишљено пући уста над неким новим пројектом за посао. У том тренутку толико му је недостајала да је једва чекао да је види. Није ни приметио да је стигао до кеја. И даље мокре косе залепљене за чело, и слепљеним фармеркама стајао је на кеју. Киша је стала одавно, чини му се. Неки су трчали, неки шетали псе... Ваздух је поред воде био доста хладнији него у граду, па прекрсти руке преко груди да се загреје. Први пут ју је овде упознао. Била је тако смешна покушавајући да ухвати великог ретривера који је поскакивао око ње. Учинило му се да чије њен глас како га дозива. Прво је посмислио да је то зато што размишља о њој. Поче да се окреће око себе, а онда на неколико метара од њега, на клупи седела је она. Па ово је невероватно, помислио је, тачно је знала да ћу доћи овде! То је било њихово место. Обожавали су да шетају заједно држећи се за руке поред реке. Насмеши му се и махну му руком да приђе. Он се забрину да она случајно не наслути шта он планира вечерас јер је и сам себи деловао чидно.
Он завуче руку у капут и напипа малу кутију са прстеном, и насмеши јој се. Седели су дуго једно поред другог само ћутећи и уживајући у мирноћи воде и у присуству овог другог. Сада се осећао толико сигурно поред ње, и сав немир који је осећао последњих дана као да је скроз нестао неким чудом. Пошеташе кејом још неко време, а онда је он отпрати испред њеног стана, договоривши се предхотно да ће је покупити предвече испред стана. Слатко се смешио у себи, због онога што треба да се деси. Насмејана и узбуђена остави га да чека док се није изубила у тами улаза. Није дошао ни иза угла, телефон је почео да му звони.
„Где си ти? Цео дан те сви тражимо! Препали смо се!“, упита га глас из телефона и не сачекавши да заврши, настави: „ Пре сат времена си требао да будеш код мене. Реци ми где си да дођем по тебе?“
Момак му објасни и прекину везу, а затим телефон спусти у капут. Никао није могао да се сети где ли је то требао да буде то поподне. Вероватно је заборавио, последњих дана је нешто слуђен скроз. Неких десетак минута је стајао и гледао час у једном правцу час у другом, питајући се из ког правца ће кола доћи, кад напокон једна црна тојота се заустави испред њега. Његов брат отвори прозор и позва га да уђе у кола. Нешто се био опасно средио, у црном елегантном оделу у сред поднева. Кола су се зауставила после вечности, бар се њему тако чинило, јер обоје нису ни једну реч изистили за то време.
Изашао је напоље. Прво није схватио где се налази. А онда је препознао неке људе, и погледао је где сви они иду. Гробље. Људи су се кретали у маси, погнутих глава и сви у црном. Питао се шта се то дешава, ко је то умро, што га је брат довео овде. Како се глупо осећао, да ли је нешто важно заборавио. Пробијао се кроз гомилу не би ли видео о коме је реч. Попео се на прсте не би ли видео преко глава. На слици, са углачаног црног мермера, смешила се његова вољена. Пришао је ближе, не верујући у то што види. Пао је на колена, а људи су почели да се померају правећи круг око њега и додиријући га за рамена и леђа, пужајући му ту и тамо по неку реч утехе... Али он ништа више није чуо, чврсто је стезао ону кутијицу у свом џепу, и чуо је нешто прво као шапат, а онда све гласније и јасније, њен глас...
„Волим те“, рекла му је: „Не тугуј, овде није мој крај, ово је само физички завршетак, срешћемо се опет.“
Једна горка суза му се спусти низ лице, а он га прекри блатњавим рукама којима се претходно ослањао на земљу. Али и један осмех, који свима присутнима промаче, био му је на уснама. Знао је да ју је заиста чуо, и чврсто је веровао да је она сада на неком бољем месту. Она никада неће нестати из његовог срца, он ће је заувек чврсто стезати у мислима. Он спусти ону кутијицу поред осталог цвећа.
Годину дана касније, седео је у истом оном кафићу. Размишљао је како је дивно време за шетњу, и чим попије кафу ићи ће да прошета мало. Устаде да плати, али и не гледајући судари се са девојком која је управо у том тренутку улазила. Девојчина ташна паде на под, а њен се садржај расу по поду. Он се пар тренутака укочи, било му је страшно глупо што је то урадио, није ни гледао где иде, где му је била глава. Она му упути један диван осмех, који га открави и он дође себи и поможе јој да сакупи ствари.
„Хвала ти, баш нисам гледала где идем“, рече му тихо девојка.
„Не, ја сам крив, извини, ево да се искупим да ли бих могао да те частим једном кафом?“. И сам себе зачудивши колико је био опуштен, а срце је могао да чује у ушима. Овај осећај дуго није осетио. Чак га је то и уплашио. Они седоше и почеше са неким уобичајеним ћаскањем. Чинила се као веома пријатна девојка, тако да обоје брзо почеше да причају у свему и свачему као да се одавно познају.
Девојка се осврну по кафићу и упита га: „Никога не познајем овде.“
Младић се само насмеја, овог пута се не окренувши да провери.
Нема коментара:
Постави коментар