Златник

Златник

    Био је то најтоплији дан, тако га и дан-данас памтим. Бар се мени тако чинило тог јулског јутра. Отац и ја само заједно радили на пољу. Ја сам спуштао семење у рупе које је мој отац испред мене направио. Навикао сам да иде десетак корака испред мене , тако да нисам журио, него сам га пустио да одмакне. Али одједном сам му се нашао за петама. Нешто му је привукло пажњу и задржало га. Брзо је пребирао нешто по земљи али од његових широких леђа нисам могао да видим шта је у питању. Управио се, надлактицом обрисао зној са чела и погледао у шаку и затим ми тутнуо нешто у руке. Тада сам имао око десетак година, али златник је толико био масиван и велики да ми је прекривао половину длана. Тако умазаног блатом ништа нисам могао да видим. Ставио сам га у џеп на грудима од мајце, и одлучио да га оперем чим дођем кући. Осећао сам се толико важно и посебно, јер сам осетио да је и златник баш толико важан, а сада је мој. Чим сам дошао убацио сам га у врелу воду и стругао ноктима блато са њега, док се није приказао лик. Нешто је и писало, али сасвим неразумно. Застрашујући лик је био искован на кованици. Турчин, са косим обрвама, орловским носем, и турбаном. Султан, за сигурно. Сваки дан чим устанем прво бих погледао новчић, тако сјајну стварчицу и после ко зна колико времена. Било је нешто посебно у њему. Ивице су биле грубе, круг не сасвим правилан, али је био толико моћан и сјајан. Увек ме је занимало колико си могао да купиш са овим новцем у то време. А онда сам га изнова врћао под душек.

    Звецкање је пробудило старог ковача. Непогрешив звук ударања кованица једна у другу. Као најлепша музика на свету. Отворио је једно, па друго око жмиркајући да би се привикао на поподневно светно. Седео је напољу, испред свог дућана, глачајући сабљу једног момка, и вероватно се успавао. Сељак је обожавао ратове. Јер увек после ратова има и пуно посла. Прво што је угледао је била масивна прилика турског јањичара како стоји пред њим. У левој шаци је држао џакчић од дебелог црвеног сомотра, а десном је једва подизао тако да падне у шаку уз благо пуцкетање новца. Дао је ковачу један зланик да му окује коња. Брже боље је пожурио да стави златник испод дуплог дан своје кутије за алат. Али он, и не тако бистар човек, није знао да није једини који зна за скровито место. Недељу дана касније, због коцкарских дугова син му је узео тај златник и пошао у крчму да се коцка. Те ноћи није изгубио само очев златник, већ и свој живот. Након што су разјарени момци изашли из кафане, млада конобарица, пришла је столу да покупи опушке од дувана и чаше. Нешто јој је заиграло пред оком, и она боље погледа испод стола. Један сјајни златник, лежао је на поду. Девојка га брзо покупи у кецељу и врати се свом послу.

Чим се вратила кући закопала га је на њиви, поред старе шупе. Увила га је у марамицу и спустила у рупу у земљи. Нек се нађе, ако затреба. Никада га више није ископала.

    И сада годинама после, одлучио сам да га поклоним музеју. Ја сам се довољно нагледао његове лепоте, сад је ред на друге људе да га виде. И ено га, он сада тамо сјајан стоји, мамећи погледе.