Две соколице- песме

Можда ће вас ово вратити у она времена када су се још читале књиге, и када је био само један цртани филм дневно, и када смо се сви радовали да га видимо. А сада постоје и посебни канали за децу који стално врте цртаће, и то им убија машту. А то време и није било тако давно, пре отприлике десетак година. Све песме је писао мој деда, Драган Јовановић, који сада има 90 година, писао је за сестру и мене, и ово су ми неке од најдражих. Иначе скоро све песме су написане по стварним догађајима.

  

ЦРВЕНПЕРКА

Испод стрехе наше куће,

испод црепа,

саградила гнездо,

мала птица црвенперка.

Сви нам кажу: „То је срећа!“,

кад под кровом гнездо свије,

и излеће испод црепа,

ретка птица црвенперка.

Гледамо је кад скакуће,

по дворишту и по крову,

сви волимо лепотицу,

подстанарку наше куће.

Остаће с нама,

никуд неће ићи,

ми чувамо њено гнездо,

да на миру расту птићи.

БУБАМАРА

Увек носи свој капутић,

цвенкаст са туфнама,

нема оног ко је не зна,

па то вам је буба Мара.

Кад је виде деца,заори се граја:

„Нек полети буба Мара.

Хајд` одлети па се врати,

донеси нам лепе вести,

иду ли нам драги гости,

иду ли нам свати.“

На врх прста стала Мара,

окреће се шири крила,

прво она са туфнама,

затим друга, нежна, танка,

као да је свила.

 Залепрша и одлете у свој свет,

да обиђе сваки цвет,

а погледом деца прате,

њен одлазак и њен лет.

„Нека је, нек иде.

Кад прикупи нове вести,

поново ће нам доћи

и на нашу руку слести.“

 

ПИТАЊЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

Једног дана,

преко малог екрана,

поставише деци питање:

„Може ли снег да греје?“

О овоме је размишљала Оља,

од недеље па до среде,

ал` пошто нема одговор,

оде до њеног деде.

Ољин деда има доста лета,

прошао је много света,

живео је на југу,

па чак и на Поларном кругу.

Ољином доласку деда се увек радује,

весео је, шали се, по коси унуку милује.

Унука деду упита:

„Деко, може ли снег да греје?“

 Дека, на носу наочаре подиже,

замисли се мало, па рече: „Може!“

„На Северном полу живе Ескими“, каже деда,

„они кућу праве зими, од снега и леда.“

„И док напољу олуја веје,

Еским се у кућици од леда греје!“

„Хајде деко да поздравимо храбре Ескиме,

који се тако боре против зиме“, рече Оља,

„И против страшних белих медведа“, додаде деда.

Оља се окрете на севену стану,

кроз ваздух рукама махну,

и рече: „Желим да немате тако страшну зиму,

да вам буде топло, да направите добру кућу од леда.

Пуно вас поздрављају Оља и њен деда!“

ЗЕКА И ШАРГАРЕПА

На пољима поред шуме,

где живи зека,

баште су биле пуне,

дивних, сочних шаргарепа.

Људи баште оградили,

поставили густу жицу,

па не може зека мали,

да дохвати посластицу.

Скакутао је сваког дана,

сваке ноћи,

око жице зека,

тражио је где ће проћи,

мамила га шаргарепа.

Најзад зека из шумице,

копао је испод жице,

кришом, све по марку,

ето, тако, мали зека,

нашао cе у вртњаку,

Било је тихо, мирно,

само цврчак што је пев`о,

у близини нема кућа,

па је зека мирно јео,

шаргарепу до сванућа.

Добро се засладио,

глад га не мори,

весео је зека био,

играо се по вртњаку,

радовао се рујној зори

и сунчевом златном зраку.

Окретао се, скакутао,

вртео се као чигра,

одједном зека је стао,

престао је да се игра.

Дуге уши начуљио зека,

он је чуо,

лавеж паса из далека.

 До игре му више није,

трчи на све стране,

тражи спаса,

мора негде са се сакрије,

јер се много плаши паса.

Нађе рупу у огради,

где се ноћас провукао,

главу гурну, па је стао,

даље није могао,

шаргарепе појео много!

Стомак му је као врећа,

па му треба рупа већа.

Шири пролаз, брзо копа,

срце бије од ужаса,

шта ће бити кад га скопа,

разјарени чопор паса.

Лавеж паса све је ближи,

стигоше и до плота,

зец се проби испод жице,

одбаци се к`о из топа,

прескочи чопор паса

и у шуми нађе спаса.

ЖАБАЦ ТВРДОГЛАВАЦ

Училе су жабе маме,

своје жапце малишане,

училе су свакога дана,

училе су и по ноћи,

да не иду по плићаку,

где је вода плитка,

изненада може доћи

дугокљуна-дугонога

страшна рода!

Мали жабац-тврдоглавац,

никог слушао није,

па ни своју мајку

и тако се стално брчкао у плићаку.

Једног дана, изненада,

у бару се спусти рода.

Жабац-тврдоглавац,

није могао да се сакрије,

јер је била плитка вода,

покрио се само муљом.

 Плитку воду рода гази,

претражује дугим кљуном.

Поскочише дуге ноге,

зелепрша крилима,

замути се барска вода

и одлете страшна рода.

Из гнезда, на оџаку,

главу дигле мале роде,

виделе су своју мајку.

Клепетањем кљуновима,

 радују се мајци,

а из њеног дугог кљуна,

вире жабљи краци.

МАТИ

Ићићи, ићи, до крај света,

нек веје олуја, нек стеже зима,

ја морам видети сина,

нисам га видела од прошлога лета.

Хладан ветар носи косу седу,

ко оштре секире секу хладне стене.

Тамо далеко иде колона војника,

тамо су очи уперене њене.

Снажна олуја хучи и завија,

кораци све спорији мјаци,

са ногу одавно нестали опанци.

 Ветрови завијају к`о љуте звери,

мрсе њену косу седу,

клонула јој снага,

узалуд су били покушаји њени.

Док хладан ветар мрси косу седу,

тамо далеко иде колона војника у реду,

или су тамо неке сене,

ал` њих не виде више очи њене.